Prenosim u celosti tekst Stefana Simića: “Sanja Marinković u Magazin In-u, na Pinku, ugostila Vučića. A ujedno i Jelenu Karleušu, Snežanu Savić i Zoricu Brunclik, da mu se dive. A on, heroj, kao u serijama koje se emituju između njegovog propagandnog programa. Dobar momak kome dušmani rade o glavi. On hoće, želi, zna, ali mu ne daju. Neki tamo zli ljudi koji žele sve najgore Srbiji, ali on će da je spasi. Nego, nešto drugo razmišljam. Hitler je do savršenstva doveo propagandu nad decom u svom poretku. To je išlo dotle da su prijavljivali svoje roditelje, i dugo nakon njegovog pada Nisu mogli da se oslobode zabluda u koje su bili uvučeni. Da su bili obeleženi do kraja života. Vučić nema omladinu, ali ima skoro sve TV kanale u svojim rukama I manipuliše do maksimuma. Granice nema. Hitlerova omladina se zvala - Hitlerjugend. Dok ovaj ima - Vučić-Senioren, ili Vučić-Rentner, ili Vučić Rentnerbund. Vučićevi penzioneri. Želi da ga doživljavate kao člana porodice. Kao nekoga ko vas voli više od svih. Koji vam direktno kaže, ne verujte svojoj deci i unucima. Bez koga biste ostali sami. Da li je iko normalan u XXI veku rekao, i to ljudima koje lično ne poznaje, da ne verujete svojoj deci i unucima? To je direktno zadiranje u privatni život i mešanje u intimu koja se gradi decenijama. Kod Hitlera — odanost vođi učila se od detinjstva. Kod Vučića — penzionerima stižu lična pisma, zahvalnice i obećanja. Umesto institucija, sve ima njegov potpis. Hvale mi se pojedini penzioneri kako im je Vučić direktno pisao. Ne pada im na pamet da je penzionerski fond zloupotrebio njihove adrese. Penzioner je radio četrdeset godina. Ustajao u pet. Gradio fabrike, škole, bolnice. Odvajao od svake plate. A sada treba da bude zahvalan Vučiću što prima penziju. Kao da je četrdeset godina radio kod njega, Pa im daje iz svog džepa. Kada ono što si zaradio počneš da doživljavaš kao nečiju milost. Pa umesto da pitaš zašto nemaš dovoljno za život, ti zahvaljuješ što si išta dobio. Pošalje ti pismo. Kaže da te poštuje. Da zna koliko si se žrtvovao. A ti sediš sam. Deca daleko. Telefon retko zvoni. Nigde nikoga, i onda ti se obrati predsednik. Koji sve pretvara u politički dug prema njemu. Uz brigu ide i strah. Da će bez njega biti gore. Da će sve stati. Da oni drugi dolaze da ti uzmu i to malo što imaš. I onda više ne biraš ko će bolje voditi državu. Čuvaš čoveka za koga si poverovao da ti čuva život. Nije im Vučić zaradio radni staž? Zato penzioner nikome ne duguje glas. Ni zahvalnost što mu je isplaćeno ono što mu pripada. Vučić njemu duguje objašnjenje zašto posle četrdeset godina rada mora da računa ima li za lekove? Život tih ljudi mu je potpuno nebitan. Dobri su samo dok mu služe.” Stefan Simic