Malo o najavljenom štrajku.

Srbija i Republika Srpska su anti-društva, u kojima je šljam podignut na vrh političke i socijalne lestvice, mediji promovišu kriminalce i prostitutke, korupcija se smatra poslovnom veštinom i sposobnošću, pornografski nacizam kulja iz intelektualnih krugova, a crkva upražnjava bezbožništvo i greh. Radi se o potpuno moralno propalim, vrednosno kolapsiranim društvima, svedenim na divljačko pleme koje kliče svojim ubicama i zlikovcima, opijajući se u halucinogenom transu krvlju nevinih iz susednog plemena. Kao i kriminalaca i silovatelja, tako i beščašća i bestiđa ima u svakom društvu, ali moralne i društvene norme postoje kako bi se definisali pojmovi časti i stida i kako društvo ne bi potonulo u divljaštvo. Ovih dana su te norme razvaljene i uništene u Srbiji i Republici Srpskoj i ta društva su širom sebi otvorila vrata pakla u kome će, nažalost, izvesno sagoreti. Decenije rada na međusobnom razumevanju, poverenju i pomirenju su pogažene u nekoliko dana. Srbima se više ništa ne može verovati. Dani koji su prethodili, i sama sahrana Ratka Mladića je kolosalan regionalni događaj. Rusi su opet iskoristili Srbe da bace nuklearnu bombu na Balkan. Jasno se vidi da je ovo bila hibridna akcija Rusije, kojom su još jednom, kao 1903, 1914. i 2003, hteli da Srbe prikažu kao divljake nedostojne zapadne civilizacije, sa kojima samo oni znaju kako, i koji treba da ostanu pod njihovom brutalnom kontrolom. Formalnu koordinaciju akcije je vodio gubernator Srbije Bocan-Harčenko. Operativne uloge su imali fudbalski klubovi Crvena zvezda i Partizan i njihove navijačke falange kao paravojne formacije FSB-a u Srbiji. Srpska pravoslavna crkva, kao već davno rukopoložena izdajnička poluga strane države i njene službe u Srbiji i regionu, preuzela je centralnu ideološku ulogu. Prisustvovalo je i nekoliko potrošnih ministara iz vlade, dokazanih agenata ruskog uticaja u Srbiji. To dokazuje da je ruska akcija sprovedena uz odobrenje i saglasnost vazalnog srpskog kneza Aleksandra Vučića, koji se lično iz cele igre izmakao. U prilog tome govori i upadjivo odsustvo drugih perjanica srpskog šovinizma. Srbija je danas na sebe prihvatila i sebi pripisala genocidnu zaostavštinu Ratka Mladića kao novu istorijsku vertikalu ove nacije. Vučićev ključni interes je da, kroz politiku medijske propagande nacionalističkog revizionizma ere Miloševića i Šešelja, odgovornost za zločine socijalista i radikala natovari na čitav narod. Otuda potiče i ona budalasta parola „Mi nismo genocidan narod“. Sad jesmo. Jer smo plebiscitarno prigrlili genocid nad Bošnjacima. Sve ovo ne bi bilo moguće da Vučić, za skoro deceniju i po svoje medijske i političke imperije, nije pogazio stid i čast, i najniži nitkovluk proglasio za vrlinu. Da nije Vučića, ljudi bi se stideli genocida u BiH. On im je plasirao tu, što gluplju to lakše prihvatljivu laž, da je genocid počinjen da se ne bi ponovio Jasenovac. Danas evo haluciniraju da bi hrvatski i muslimanski tenkovi, kojih nije bilo ni u Hrvatskoj ni u BiH, bili u Beogradu i Novom Sadu. Narod je prihvatio to što mu je Vučić servirao. I beščašće, i bestiđe i odvratni nitkovluk. Marakana se ponosi Potočarima. Prihvatio je to narod neposrednim učešćem, javnim pritiskom i prećutnim odobravanjem. Na studente i profašističku tzv. desnicu koja se deli na skuplja i jeftinija odela odavno ne računamo. Evropski demokratski odgovor na počasti Mladiću bi bile velike građanske demonstracije protiv podle namere režima da nam svima natovari na leđa zločine vojske bosanskih Srba. Umesto toga, u danima kada se državna zastava zauvek kompromituje na kovčegu počinioca genocida, oni se bave kombinacijma u kojima će izaći ili neće na predstojeće izbore. Nas pedesetak što na javnoj sceni nešto govorimo, crvenimo od stida i molimo za oproštaj greha naših sunarodnika, mi smo poraženi. Mi ne možemo da izvučemo Srbiju iz ovog vrtloga sramote. Izvinite.