Tog 12. aprila bio sam u štabu partije Tisza Petera Mađara. Nekoliko dana pre toga, prilikom ulaska u Mađarsku kolegi snimatelju na granici sam rekao - to je to, Orban ove izbore ne može da dobije kad su se i ovi ljudi ovde oslobodili straha i ovako razgovaraju s nama. A dogodilo se to da nas je jedan od poslovično neljubaznih mađarskih carinika ljubazno i uporno ispitivao šta mislimo o ishodu predstojećih izbora. Saterani u ćošak upornim pitanjima priznali smo da mislimo da Orban nema šanse i čekali smo udar besa predstavnika histeričnog režima. Dobili smo erupciju radosti carinika koji je pozvao svoje kolege i policajce da im prevede kako evo i srpski novinari tvrde da Orban gubi. Tek onda su otvoreno počeli da govore koliko se Orbanovom odlasku raduju. Ismevali su režim zemlje iz koje dolazimo zbog očigledno izmišljene diverzije na gasovodu kod Kanjiže, poželeli nam sreću. I mi njima. Znali smo tad da dolazi sloboda koja će mnogima u toj zemlji doneti sreću. Štab Tisze bio je u hotelu Novotel na desnoj obali Dunava, tačno naspram mađarskog parlamenta koji dominira levom, peštanskom stranom. U hotelu je bio deo namenjen domaćim medijima, strani su bili u ogromnom šatoru pored hotela, a pred njim, na samoj obali bila je bina sa koje će se te noći obratiti pobednik dok iza njega blešti u raskoši zgrada parlamenta, a pred njim na keju i ulicama hiljade ljudi čeka rezultat. U našem šatoru smenjivali su se funkcioneri Tisze sa kojima smo mogli da razgovaramo, formalno i neformalno, na ekranima su se rezultati pratili preko jednog od malobrojnih nezavisnih medija koji su preživeli Orbana, Partisan TV. Posle zatvaranja birališta, rezultati su stizali brzo i već petnaestak minuta pre devet uveče bilo je sasvim jasno da Orban gubi. I onda su krenule spekulacije - šta sad!? Pitali smo mi stranci to svakog iz Tisze koga smo sreli, od partijskih aktivista do ljudi iz neposrednog okruženja Petera Mađara. Dobijali smo različite odgovore - da će Orban pokušati da ospori legitimitet izbora, da će negde iscenirati napad na članove svoje partije, da će izazvati haos na ulicama, da sledi vanredno stanje… Niko, ali baš niko nije rekao da očekuje da će Orban priznati poraz. Poslednji takav razgovor vodio sam oko 21.10h. A onda se u 21.22h pojavio Viktor Orban i priznao da je, posle 18 godina, izgubio vlast rekavši da je rezultat izbora za njega jasan i bolan. Sve je stalo i svi su na momenat utihnuli, a onda se dogodio trenutak za pamćenje. Bez greške su se u narednim minutima među prisutnima mogli razlikovati stranci od Mađara. Jer stranci su se radovali dok su skoro svaka Mađarica i skoro svaki Mađar oko nas plakali. I nisu to bile samo suze radosnice kojima se dočekuje sloboda, bile su to suze olakšanja jer su u tom trenutku shvatili da za tu slobodu niko od njih neće poginuti. A onda je pobednik izašao na binu i čitav grad se razvukao u osmeh i svuda se glasno slavilo do jutra. Mađarska je slobodna. Pišem ovo za sve nas. Za one koji misle da je nemoguće, za one koji se još boje, za one koji ne vide mogućnost da se i kod nas mirno dođe do slobode, ali i za one koji bi tuđe živote pomislili da žrtvuju za sopstvenu vlast. Pišem jer verujem da svaka vlast mora da bude smenjiva, a nijedna nije vredna krvi. Promenom vlasti Mađarska nije pala, Mađarska nije stala, Mađarska nije nestala, pa neće ni Srbija. Direktne paralele ne tražim, niti u njih verujem, mada neke od njih deluju sudbinski. Ovih su dana kolege iz jedne susedne zemlje na ulasku u Srbiju sa našim graničnim policajcima imali sličan razgovor kao mi onomad sa mađarskim carinicima. Koleginica me pozvala čim su krenuli s prelaza ka Beogradu i rekla - ma ovo kod vas je gotovo kad su se i policajci na granici oslobodili straha. Srećno nam bilo i pamet u glavu!