Jedna lepa priča sa FB 👇 "Glavna železnička stanica Beograd, jul 1982. godine. Ova fotografija, koju je snimila Goranka Matić, beleži trenutak kada basista grupe Idoli, Zdenko Kolar, odlazi na odsluženje obaveznog vojnog roka u Jugoslovensku narodnu armiju (JNA). Na peronu ga ispraćaju devojka i kolege iz benda Vlada Divljan, Srđan Šaper, Nebojša Krstić i Boža Jovanović. U istoriji jugoslovenske pop-kulture, ovaj snimak je ostao zabeležen kao vizuelna tačka koja označava kraj rane, najkreativnije faze beogradskog Novog talasa. Te godine, Beograd je mirisao na slobodu, ali i na neku potmulu strepnju. Bilo je to vreme nakon Titove smrti kada je stari sistem polako pucao po šavovima, a kroz te pukotine prokuljala je neverovatna kreativna energija. Mladi su preko noći osvojili javni prostor. Prostor oko Studentskog kulturnog centra (SKC) i prvi beogradski kafići u okolini bili su puni klinaca koji su izgledali kao da su upravo sišli sa ulica Londona ili Njujorka. Muzika, umetnost i fanzini stvarali su se u hodu, na kolenima, u zadimljenim sobama. Idoli su postali arhetip novotalasnog Beograda - bili su to momci iz komšiluka koji su čitali ozbiljnu literaturu, nosili odela sa kravatama iz čistog cinizma i stvarali muziku koja je provocirala malograđanštinu. Njihov album „Odbrana i poslednji dani” bio je vrhunac te drskosti – spojili su pop melodije sa vizantijskom ikonografijom i pitanjima koja se niko pre njih u socijalizmu nije usudio da postavi. Bili su na vrhu, nedodirljivi u svojoj mladosti i uspehu. Ali, ta 1982. imala je i svoju drugu, administrativnu stranu – jugoslovensku realnost od koje niko nije mogao da pobegne. Koliko god neko bio velika rok zvezda, intelektualac ili umetnik, država bi u nekom trenutku poslala zvanični poziv, papir sa pečatom. Vojni rok u JNA bio je nezaobilazna stanica, oštar rez koji nasilno oduzme godinu dana života. Ovaj peron sa fotografije zato svedoči o direktnom sudaru dva nespojiva sveta. Sa jedne strane stoji beogradski Novi talas – prostor slobode, ironije i umetnosti koji personifikuju Idoli. Sa druge strane je teška, čelična kompozicija voza i sivo-maslinasta uniforma koja simbolizuje sistem koji te usisava i šalje u anonimnost kasarne. Ova fotografija nosi simboliku prelomnog trenutka u kojem se magična, rana faza Novog talasa završava. Ti momci na peronu ne ispraćaju samo druga u kasarnu; oni nesvesno ispraćaju sopstvenu bezbrižnost. Zato se kroz tu julsku žegu i dim cigareta oseća melanholija. Svi oni glume da je sve u redu, ali svesni su da se točak pokrenuo. Kada se voz jednom udalji sa te stanice, Beograd više neće biti isti, a Idoli će, u potrazi za opstankom na sceni, morati da postanu nešto drugo – komercijalniji, pitkiji i daleko manje hermetični."