ДОБРОВОЉЦИ СПАСАВАЈУ ИЗБЕГЛИЦЕ Док су села горела, а народ нестајао под ножем, постојали су они који нису ћутали. У времену када је злочин постао правило, добровољци су бирали да буду препрека између крвника и жртве. Прелазили су Саву и Дрину под ватром, извлачили народ из покоља и спасавали хиљаде од сигурне смрти. У том подвигу нарочито се истакао Десети добровољачки одред Милоша Војновића. Нису доносили само спас - доносили су и оно последње што су имали: хлеб, реч, наду. Нису се борили само против усташа, већ и против набујале Дрине. И ниједно их није зауставило. Сведочење једног од спасених говори више од сваке речи: „Било је то 1942. године када су усташе упали у моје село… палили куће и убијали све редом. Народ је бежао ка Дрини, носећи децу, туђу и своју, не питајући чија су. Врисак деце био је несношљив. Збег су чиниле углавном жене, деца и старци. Било је деце без родитеља и родитеља без деце. Жене су успут прикупљале малишане, водиле по двоје, троје, неке и више - не питајући чија су, само да их спасу. Када смо стигли до воде, видели смо војнике како чамцима пребацују народ. То су били српски добровољци. Плакали смо од радости. Утоваривали су нас и враћали се по нове, док и последњег нису извукли. Када су усташе стигле на обалу, већ смо били спасени. Добровољци су одмах узвратили ватру и потиснули их. Потом су нам дали свој хлеб и одвели нас даље, где смо коначно добили храну, одећу и уточиште…“ У исто време док су спасавали народ, добровољци су помагали и својим четничким саборцима преко Дрине - дајући оружје, муницију и све што су могли, откидајући од себе, у борби против усташа и комуниста. Али не свима. Онима који су сарађивали са непријатељем - ништа. У времену када су неки трговали туђом крвљу и сарађивали са сваким ко им је користио, добровољци су правили јасну разлику: помагали су само онима који су се заиста борили. Јер у времену клања нема средине. Или си човек - или си саучесник.