Knjiga je zvanično izašla i sretan joj put do svakog čitatelja i čitateljke. akademskaknjiga.com/katalog/…

Stiglo taman pred izbore. @IFDT_Beograd @polidemitolog @LakiTvituje @hbs_belgrade

Ako nekog čude događaji u Albaniji, onda ne zna mnogo o savremenoj albanskoj istoriji. Albaniju je 1997. godine potresla velika narodna pobuna izazvana slomom piramidalnih finansijskih šema. Sve je krenulo sa firmama koje su obećavale ogromnu i brzu zaradu, i koje su onda privukle veliki broj građana, od kojih su mnogi uložili životnu ušteđevinu, a neki prodavali kuće i imovinu. Kada su početkom godine isplate stale, desetine hiljada ljudi izašle su na ulice tražeći svoj novac i odgovornost vlasti predsednika Salija Beriše, koja je godinama tolerisala ove poslove. Protesti su naročito bili ojačali u Valoni i drugim gradovima na jugu, a tokom februara i marta prerasli su u oružanu pobunu. Policija i vojska su se u mnogim mestima raspale, vojna skladišta bila su opljačkana, a ogromne količine oružja završile su među stanovništvom. Država je izgubila kontrolu nad velikim delom teritorije, dok su se pobuna, obračuni naoružanih grupa i pljačke preplitali. U martu iste godine je bila formirana vlada nacionalnog pomirenja, a u aprilu su stigle međunarodne snage predvođene Italijom, u okviru operacije „Alba“, uz odobrenje UN. Na vanrednim izborima u junu i julu pobedili su socijalisti i njihovi saveznici, a Beriša je potom napustio predsedničku funkciju. U nasilju je, prema procenama, poginulo oko 2.000 ljudi, mnogi su ostali bez ušteđevine, a hiljade su napustile zemlju. Lea Ipi u svom romanu "Slobodna" upravo pominje ove događaje. Dobro pa kod nas nije bilo ovakvih piramidalnih prevara. Oh, wait.

Mora se priznati da postoji zapanjujuća sličnost između beogradskih vozača pred pešačkim prelazom i vladajućeg režima: i jedni i drugi bi vas, da im se ukaže prilika, pregazili punim gasom, a potom vas optužili da ste ometali saobraćaj.

Poslednji razgovor Mirka Tepavca i Tita. 20. oktobar 1972.

Malo je srpskih istoričara koji su uživali veliki profesionalni i javni ugled, a pritom nisu dozvolili da on bude zloupotrebljen i potrošen u političkim i ideološkim sukobima, naročito tokom devedesetih godina. Jedan od njih bio je akademik Sima Ćirković (1929–2009). Na samom početku ratova u Jugoslaviji, u Italiji i Francuskoj objavljena je njegova čuvena knjiga "Srbi u srednjem veku". Za razliku od mnogih svojih kolega, Ćirković nije podlegao nacionalističkoj euforiji koja je obeležila to razdoblje. Naprotiv, svoje javne nastupe koristio je da kritički preispituje mitologizovane predstave o prošlosti, razobličava istorijske falsifikate i ukazuje na značaj naučno utemeljenog istorijskog znanja. U jednom intervjuu iz 1993. godine istakao je: "Problem nije toliko u idealizovanju nacionalne istorije koliko u idealizovanju sebe, svojih, svoje grupe, oslanjajući se na istoriju. Iz bogatog i raznovrsnog istorijskog nasleđa bira se samo ono što se može funkcionalizovati, pa se, naročito u primitivnoj sredini, istorijsko interesovanje svede na simbole i jubileje. Odavno je zapaženo da se nivo jedne kulture ni u čemu ne ogleda tako kao u vidovima bavljenja prošlošću, ili da citiram Stojana Novakovića: „(...) vremena imaju prema sebi i istoriju (...)"." "Od istoričara bi se moglo očekivati da podrži zanimanje za istoriju, da ga nastoji proširiti i oplemeniti. Način na koji se kod nas široka publika, vođena tzv. medijima, bavi istorijom više doprinosi izbezumljivanju nego prosvećivanju i širenju kulture. Razumni i trezveni ljudi bivaju pokolebani u primeni etičkih i drugih merila koja su izgradili ili usvojili u svom svakodnevnom životu, jer im iz tobožnje istorije dolaze poruke da treba da budu neobjektivni, nesamostalni, da odanost naciji, klasi ili vođi stavljaju iznad svih drugih vrednosti, da život i stvaranje nisu vrednosti sami po sebi, nego tek ako služe nečem „uzvišenom"..." I, možda još važnije, ono na šta bi svaki kritički misleći istoričar morao javno da podseća, jer se bez toga tumačenje prošlosti svodi na subjektivne konstrukcije, a neretko i na političku propagandu: "O poukama istorije bi se moralo podrobnije razgovarati. One sigurno ne slede iz prepoznavanja analogija ili uočavanja stvarnih ili konstruisanih kontinuiteta, kako se to obično misli. Jer, zrelo istorijsko mišljenje zahteva da se uporedo s onim što je jednako ili slično zapaža i ono što je drugačije, što se promenilo. Pouke istorije nalaze se, po mome uverenju, u sasvim drugoj sferi, u osposobljavanju da se uvidi istorijska relativnost, prolaznost svog vremena i položaja, da se otvore oči za razne razmere u posmatranju i analiziranju zbivanja, da se prepozna ravnoteža između onog što je determinisano i onoga što se voljom i naporom može promeniti, da se oseti važnost objektivnosti „subjektivnog", uloge koju uverenja, znanja, stavovi, imaju kao elemenat društvene stvarnosti..."

Ne postoji priča koja je vezana za Makavejeva, a da nije zanimljiva. Takva je i oko snimanja filma "Gorila se kupa u podne", koji je snimao baš u trenucima pada Berlinskog zida. Cvetković je sećanje na deo atmosfere sa snimanja podelio pre par godina kod Galeba youtube.com/watch?v=03RnHU6H… Kada su ga pitali zašto takav naziv filma, Makavejev je odgovorio: "A naslov još, otkud on takav da bude kad se gorila nikad i nigde ne kupa u filmu? (Ovo je, inače, bilo pitanje sa samog početka intervjua, ali smo ga zbog Maku tako primerene duhovitosti namerno ostavili za završetak teksta): „Da, te scene zaista nema u filmu i objasniću vam zašto je nema. U svoje vreme, 1968. godine, ja sam u Berlinu bio s filmom 'Nevinost bez zaštite', dobio tada Srebrnog medveda, a mogu vam reći i da je tom prilikom Aleksić briljirao u susretima s novinarima i ljudima uopšte. Mene pored njega niko nije ni primećivao, njega su obožavali, njega su svi razumeli iako je govorio samo srpski. Takav je čovek bio. U to doba se inače Festival održavao leti, u junu, i ja sam jednog dana otišao u Zoološki vrt koji se u Berlinu nalazi u samom centru grada i spada u najbolje na svetu. Tamo ugledam natpise sa obaveštenjima kad koje životinje jedu, spavaju, a kad se — kupaju. To piše, jer ima ljudi koji vole to da gledaju. Između ostalog, pročitam i natpis da se 'gorila kupa u podne'. Otkinem od smeha i oduševljenja i već sutradan se namestim ispred kaveza tačno u dvanaest sati. A tamo on, gorila, ogroman, preko dva metra, lep kao najlepši čovek, baš onako super izgleda, mogao bih da kažem kao Srbenda! Stoji taj gorila u sredini dok ga momci šmrkovima polivaju, a izvan međe gomila naroda koja to posmatra, a izvan te gomile naroda još jedna ograda pošto su ljudi tada živeli u zidom ograđenom gradu. Dakle, sve je bilo u ogradama, osim tog gorile koji je tada bio najsrećnije biće na svetu, uživajući u kupanju po onoj vrućini. Nikada tu sliku — kao afirmaciju života — nisam zaboravio, no nije mi se dalo da je imam u filmu pošto smo ga snimali u hladnu jesen kad gorila ne sme da se kupa zbog preterane osetljivosti. Ali, tih nekoliko reči, to da se 'gorila kupa u podne', to sam sačuvao svejedno za naslov. Zašto menjati najbolje?”

Da, da. Šešelj i "slučaj šestorice" gradio je tada "opozicioni" potencijal srpske inteligencije, pa je sa "kosovskom krizom" ona dobila dodatno ubrzanje. Rani Šešelj je mislio da može da bude ravnopravni deo ugledne ekipe, pa se uporno trudio da i to istakne. Naravno, i dalje u okvirima jugoslovenskog socijalizma: "U ovom moru apatije i beznađa humanistička inteligencija, po mom uvjerenju, predstavlja jedinu zrelu i sposobnu socijalnu snagu, spremnu da se odlučno suoči s postojećom krizom, ponudi dugoročnija rješenja i reafirmiše izvorne socijalističke principe, kompromitovane dugotrajnim birokratskim izvrtanjima i izrdavanjima. Jednu jedinu istorijsku pozitivnu ulogu, za koju smatram da je još Savez komunista može odigrati, vidim u odustajanju od ometanja i pokušaja onemogućavanja ove nove društvene snage da iziđe na političku pozornicu i preuzme ulogu odgovornog i savjesnog kormilara." Šta da se radi, Naša reč, 1985. Kad je izašao iz zatvora, pokušao je da se zaposli u Centru za filozofiju i društvenu teoriju (današnji @IFDT_Beograd ), ali su Ljuba, Mićun i ostali, odabrali ipak Đinđića, koji se tad vratio iz Nemačke. Kako se situacija u Jugoslaviji i Srbiji menjala sa Miloševićem, postalo je očito da Vojislav tu može pronaći svoje mesto, zaslugom upravo i takve inteligencije, koja je stvorila sve preduslove.

"Drugi izbegli Krajišnik misli poprilično drugačije. Zove se Pero. Ima 50 godina, krupan je i nema sumnje da je nekada bio čovek koji je mnogo držao do sebe. Sada zaista preprodaje devize, ali, kako kaže, ne da bi se obogatio nego da bi preživeo. I ne pada mu na pamet da se vraća u Krajinu. „Nemam više šta tamo da branim." Hrvatska vojska mu je spalila kuću, onda su selo zauzele srpske jedinice. Pero se na srpskoj strani borio od početka rata i bio je među borcima koji su ušli u selo. Pogledao je šta je ostalo od imovine i produžio dalje. „Kada sam se vratio sa položaja, video sam da su mi moji srpski saborci opljačkali sve šta je ostalo. Onda sam shvatio da tamo ratom upravlja najgori šljam i to na obe strane." Šta ako vlasti usvoje inicijativu SRS, ako izvrše pritisak da se vrati? „Izbegao sam iz Hrvatske, izbegću i odavde", kaže. „Valjda postoji neka zemlja gde me niko neće proganjati.""

Trenutak je takav da se istaknu i neki rani stranački radovi (1993): "Nebojša Ilić, predsednik subotičkog ogranka SRS, od vesti Radio Novog Sada da njegova stranka pomaže policiji pri mobilizaciji izbeglih Krajišnika, ogradio se rečima: „Mi to radimo sami. Imamo svoje ljude koji pronalaze Krajišnike, a kada ih nađemo stavimo ih na voz i — ćao." U sedištu SRS u Subotici izjavu gospodina Ilića ipak nisu potvrdili — bar ne u potpunosti. Sredovečna gospođa i jedan kratko podšišan mladić — nisu želeli da se predstave jer, rekoše, nisu ovlašćeni da daju izjavu u ime stranke — tvrdili su da se sva njihova aktivnost svodi na pronalaženje imena i adresa muških izbeglica. Tako sačinjene spiskove potom dostavljamo policiji. Podatke o izbeglicama članovi stranke uglavnom dobavljaju pomoću ličnih kontakata — raspitivanjem. A postoje i bolji metodi. Naročito su efikasni, kažu, članovi koji rade u sistemu zdravstvenog osiguranja, tj. po ambulantama, domovima zdravlja, bolnicama, gde se moraju pokazati izbegličke legitimacije sa svim podacima. Ova vrsta aktivnosti radikala nije ograničena samo na Suboticu. Podsećaju na svoj moto: „Gde su srpske zemlje tu su srpski radikali." Uključeni su svi odbori. „Mi radikali svi mislimo isto", kaže mladić. U to stiže i čovek ovlašćen da daje izjave, gospodin Božidar Vujić, predsednik Regionalnog odbora SRS i skupštinski poslanik. Spiskove, objašnjava, ne dostavljaju MUP-u. „Takva tvrdnja stvara utisak da smo mi nekakva policijska stranka, što ni u kom slučaju ne odgovara istini." Zbunjeni, ponovo pitamo gospođu o spiskovima, da li je rekla da ih dostavljaju policiji ili nije. Prvo kaže ne, potom da, a onda je neodlučna. Gospodin Vujić ponovo preuzima inicijativu. Od svega o čemu je u javnosti bilo govora, istina je samo da su radikali uputili pismo načelniku Severnobačkog okruga Draganu Božinoviću. Traže da nadležni organi muškarcima iz Krajine oduzmu izbeglički status, i da ih „prebace tamo odakle su došli". SRS bi pomogla u zbrinjavanju žena i dece. Oni su faktički dezerteri. Kada su dezertirali tamo, dezertiraće i ovde. Zatim, njihove veoma česte aktivnosti su šverc i preprodaja deviza, a takvi ljudi su socijalni teret i kriminogeni faktor."

Trenutak je takav da je vreme da se citira neka rana Šešeljeva misao: „Zahvaljujući Titovom genijalnom sagledavanju realne društveno-istorijske situacije, u kojoj se u određenom periodu našla jugoslovenska radnička klasa, te jugoslovenski narodi i narodnosti uopšte, i njegovim revolucionarnim vizionarskim težnjama u koje su utkane sve epohe revolucionarnog prevrata i Komunistička partija Jugoslavije, odnosno Savez komunista Jugoslavije uspešno je razradio i sproveo u djelo specifični oblik stvaralačke primjene marksističkog koncepta o naoružanom narodu koji je najbolje odgovarao konkretnim uslovima i specifičnostima autohtone jugoslovenske revolucije i samoupravnog socijalističkog društva, glavne istorijske tekovine veličanstvenog revolucionarnog prevrata..." Ideje, 2/1981.

Rudi Supek (1913-1993), pre više od 40 godina. "Sposoban čovjek je često suviše osjetljiv i povlači se u „gužvama“. A čovjek koji, ovako, traži pomoću politike i moći, koji se hvata vlasti, on je vrlo uporan. I onda se stvara vremenom jedna mreža ljudi — ja sam čuo taj izraz „zavjera mediokriteta“ — koji vrlo znaju vješto da brane svoje interese i da onemoguće sposobnije ljude. I tako dolazi u društvu nužno do negativne selekcije kadrova. Mnogi kažu: ti konflikti između birokracije i inteligencije nisu niti ideološke prirode, niti čak političke, nego više moralne prirode. U osnovi, mnogi ljudi doživljavaju te konflikte više moralno. Prije svega, on se susreće sa protivnikom za kojega zna da je na neki način negativna ličnost. Najstrašnije je kada vi imate za protivnika čovjeka za kojega znate da je dvoličan, da je karijerista, hipokrita, da je spreman da se služi svim nepoštenim sredstvima, lažju, klevetom i tako dalje. To onda razara društveni život. Ta moralna problematika postaje antropološka utoliko što inteligencija u tom slučaju brani autonomiju ličnosti, a birokracija brani heteronomiju. Ona kaže: „Taj čovjek je naš jer služi organizaciji. Ovaj čovjek nije naš jer neće da služi organizaciji.“ Dakle, to postaje sukob između autonomije kao vrednote životne i životne orijentacije i heteronomije. I svako ko se s njom ne slaže ili ne sluša nekoga koji hijerarhijski zauzima neko mjesto, odmah se smatra ili opozicionarom ili čak neprijateljem i tako dalje. Dakle, tu dolazi do jednoga sukoba koji razara „zdravo tkivo“ kulturnog, javnog života. Zato ja sam uvijek tu negativnu selekciju smatrao glavnim uzrokom krize u našem društvu. Ekonomsku krizu možete prevladati na bilo koji način. Ali ovu dubinsku krizu koja je na temelju negativne selekcije kadrova — za to su potrebne decenije." youtu.be/b21f-kN2PEQ?si=hgIr…

Prezanimljiva je.